Kad ti život donese neke teške note, koje tvoji prsti odsvirati ne znaju…

Kišna sonata napolju, ili ipak arija?! Ne bih znala, nisam baš neki znalac, bar ne za to. Ali ritam, osjećaj i zvuk, dobro poznat, odavno već, kad noću te suze probude, eto baš takav. I suze k’o i kiša, sviraju nešto svoje, ni malo vedro, ni malo sunčano, a opet, naše, Tvoje, Moje, ipak moje.

Ti, ti nemoj da sviraš, ne nasjedaj na tu igru, Ti… ma Ti nemoj da plačeš.  Ne uči melodiju tuge, jer… kad jednom je naučiš, teško zaboraviš, i onda,pjevušiš, htio, ili ne, jednostavno navikneš.

A tu melodiju nije baš poželjno znati, pouzdano znam…i zato…nemoj…kad ti život donese neke teške note, koje tvoji prsti odsvirati ne znaju, Ti potraži moju ruku…ona tu melodiju naučila je davno, a život, život je Takav, nije joj dao da je zaboravi, jer tako treba?! Ma ko bi mu znao… Pa nek’ mu bude!

p.s Ovaj ples na kiši, otplesat ću sama..

By Fattima